Поучна прича
|
СУЂЕЊЕ
У једном селу је живео старац, врло сиромашан, али му је чак и краљ завидео јер је имао дивног белог коња. Краљ му је понудио невероватну цену цену за коња, али старац је одговорио: «Овај коњ ми много значи, он ми је пријатељ. Како могу да продам пријатеља? » Био је сиромашан, али му није падало на памет да прода коња.
Једног јутра, открио је да је штала празна. Коња више није било. Цело село је брујало о томе, говорили су му: « Глупи старче! Знали смо да ће то да те снађе, да ће ти неко украсти коња! Било би боље да си га продао кад си имао прилику! Сад те снашла права несрећа, немаш ни коња ни паре! ». А старац је одговорио: « Пренагљујете са закључцима. Чињеница је само да коња нема у штали, све остало је закључивање. Да ли је то несрећа или срећа, не знам; зато што је то што се десило само фрагмент целине. Ко зна шта ће да уследи? « Људи су му се смејали. Одувек су мислили да је помало луд. Изненада, једне ноћи, коњ се вратио. Није био украден, побегао је у био у дивљину. А сад се вратио са 12 дивних дивљих коња. Опет су се сељаци окупили и говорили:: « Старче, сад видимо да си био у праву! То није била несрећа, него срећа! » Старац је узвратио: « Опет идете предалеко! Просто кажите да се коњ вратио.. ко зна да ли је то срећа или не? То је опет само фрагмент. То је као да прочитате једну реч у реченици, а судите о књизи из које је та реченица. « Овог пута људи нису имали шта више да додају, али су мислили да старац греши. Добио је 12 дивних коња.
Старац је имао сина јединца који је почео да кроти дивље коње. Али се, недељу дана касније, десило да падне са једног од тих дивљих коња и да поломи обе ноге. Људи су се опет окупили и почели да суде. Рекли су: « Опет се показало да си у праву! То је била несрећа. Твој једини син је сада богаљ, а ти си стар и бићеш без ослонца. Бићеш још сиромашнији него што си био. »
Старац је узвратио: «Ви сте опседнути суђењем. Немојте ићи тако далеко. Кажите просто да је мој син поломио ноге, а да ли је то несрећа или срећа, ко то може знати? «
После неколико недеља, њихова земља је ушла у рат, сви млади људи су били мобилисани. Једино је старчев син остао код куће пошто је био неспособан за војску. Сви су плакали и жалили јер су губили битке и много је војника изгинуло. Долазили су и говорили старцу: « Био си у праву; то што ти је син пао била је заправо срећа; он је богаљ, али је бар жив и с тобом је. Наших синова нема више. «
Старац им је опет одговорио: « Ви опет настављате са суђењем! Чињеница је само да су ваши синови мобилисани, а мој није. Али нико од нас не зна да ли је то срећа или несрећа.»
Не суди, јер ћеш тако бити опседнут фрагментима, ситнице ће те довести до погрешних закључака. Кад судиш, престајеш да се развијаш. Суђење указује на статично стање ума. Ум је склон суђењу, зато што усмереност на процес укључује ризик и неизвесност. Потребна је храброст да се расте, да се буде сад и овде, да се следи ток живота. У ствари, путовање кроз живот нема краја док смо живи. Један пут се завршава, други почиње; једна врата се затварају, друга се отварају. Једино они који нису опседнути циљем, него уживају у самом путовању, проналазе задовољство у томе да проживе сваки тренутак и уживају у њему тако доживљавајући целину.
|
Датум:07/06/2013
